Unutrašnji vapaj

Težnja je unutrašnji vapaj, uspinjući plač u našem srcu. Uz pomoć našeg unutrašnjeg vapaja, možemo da uđemo u božansku svest. Taj vapaj nije plakanje za imenom i slavom. To je vapaj za našim potpunim, bezuslovnim i bezrezervnim jedinstvom sa Bogom, sa Unutrašnjim Pilotom broda našeg života.
 

Moramo učiniti da Bog postane živa stvarnost u našem svakodnevnom životu. Moramo osetiti da je Božije prisustvo od najvećeg značaja. Ako ne budemo jeli svakog dana, izgladnećemo svoje telo. Slično tome, moramo osetiti da ćemo, ako se ne budemo redovno molili i meditirali, izgladneti svoje duhovno telo. Kada težimo suzama našeg srca, vidimo da Bog silazi do nas, da se spušta odozgo. Kao kada se dve osobe sreću: jedna je na prvom spratu, a druga na trećem. Popnemo se na drugi sprat. Tu se sretnemo i međusobno ispunimo.
 

Stepenište do drugog sprata stvaramo plačem našeg srca. Taj plač je vapaj težnje; nije kao kada prolivamo suze jer smo uradili nešto pogrešno. Srce plače i žudi, kao plamen koji gori naviše neprekidno se uspinjući. Bog silazi sa Svojom Milošću, kao reka koja teče nizbrdo. Kada se težnja i Milost sretnu, doživljavamo božansko ispunjenje sjedinjenja sa Bogom.